Те ноћи, 24. марта 1999, небо изнад Куршумлије било је обасјано пламеном, али не од звезда, већ од бомби које су падале без милости. Град се тресао, зидови су пуцали, животи су нестајали у трену.
Тог дана, у име сурове правде, остала је неправда.
Ничија слобода не може бити саграђена на туђим сузама, ничији мир не може настати из страха и разарања.
Куршумлија памти.
Србија памти.
24. март није само датум – то је рана која не зацељује.
Солиста Елена Гашић VIII-2, у пратњи хора и наставника музичке културе Бранислава Костића, изводи песму „Не дам“.