Поштована директорице, цењени наставници, драги родитељи, пријатељи и другари,
Изузетна ми је част што сам проглашена за ђака генерације ОШ „Милоје Закић“. Наша школа није била само место за учење, већ простор где смо сазревали, доживљали успоне и падове, али увек излазили као победници. Ова титула не припада само мени, већ свима који су ме на овом путу пратили, подржавали, давали ветар у леђа и учили правим вредностима.
Када се осврнем на све ове године проведене у школским клупама, јављају ми се осећања велике радости због постигнутог успеха и благе туге због краја једног прелепог поглавља.
Посебно бих желела да истакнем свог учитеља Зорана Алексића, који нас је дочекао на нашем првом путовању, а то је први разред. Провео нас је кроз прве и за нас најважније године школовања. За многе од нас, учитељ нам је био као други родитељ, увек нас је дочекао раширених руку. Научио нас је да читамо, пишемо, рачунамо, али нас је учио да савладамо најважније лекције о животу и оно главно, а то је да верујемо у себе.
Када смо завршили четврти разред, у петом нас је дочекала наша разредна Ружица Бојовић. Она није била само наставница која нас је водила кроз чаробан свет српског језика и књижевности, већ наш стуб разумевања и подршке током нашег одрастања. Њена спремност и стрпљење да нас све саслуша и увек помогне, оставили су дубок траг у свима нама. Увек се трудила да на својим грешкама учимо, да свако треба да стане иза својих поступака и да не постоји проблем који не може да се реши. Њена спремност да помогне је нешто непроценљиво.
Хвала и Вама драги наставници, који сте увек били уз нас, јер сте препознали и неговали наше таленте. Водили сте са нама разговоре не само о школским обавезама, већ и о животним дилемама, а све у жељи да будемо што бољи људи.
Сада желим да се посебно захвалим свијим родитељима и брату. Ваша безусловна љубав, подршка и жртва били су мој покретач кроз све ове године. Хвала вам на сваком охрабрењу када ми је било тешко, Ви сте мој највећи ослонац и подршка, хвала што сте веровали у мене чак и кад ја нисам.
Драги другари, осам година нам је пролетело. Заједно смо расли, учили и сазревали. Проживели смо заједно разне изазове и авантуре које ћемо заувек памтити. Пред нама је сада једно ново поглавље, можда нам се сад и путеви раздвоје, али све у остварењу својих циљева које смо сами себи поставили, без обзира куда нас живот однесе, увек ћемо носити лепе успомене на основну школу и на људе који су нас обликовали.
Будимо храбри, упорни и верујмо у себе, јер ми то можемо!
Срећно свима!
Марта Јаблановић, ученица VIII-2