Драга Миона,
Не можемо замислити тужнији повод да се обратимо колегиници, пријатељу и надасве предивној особи. Сиромашан је језик којим бисмо описали неверицу, жалост и празнину због твог изненадног одласка. Кажу ,,о покојнику све најлепше“, али о теби се и не може другачије – добронамерна, скромна, одмерена, увек насмејана, спремна за сарадњу, држење, за лепу реч. Увек спремна да помогне сваком, а то је одлика честитих људи великог срца и добре душе. Вредна, пожртвована, искрена, напустила си нас раније него што је био ред по овим нашим, овоземаљским мерилима, али Бог је очигледно хтео дугачије. Ипак, наша срца не могу то без бола прихватити, нити наш ум може разумети зашто је за тебе уместо школског овог пута зазвонило неко небеско звоно.
Оставила си лекције које треба испредавати, речи, времена, неуписане оцене, незаведене књиге. Ипак, остали су трагови твојих речи у памћењу, свескама и белешкама ђака. Остао је твој смех и сећања на дружења са нама на одморима, слављима, путовањима. Одавде ћемо отићи без тебе, али ће са нама остати предивна сећања на твоју ведрину и доброту коју си свима несебично даривала.
Никада те нећемо заборавити, а можемо те само по добру памтити.
Тамо куда је усуд намерио да те одведе остављајући нас у неверици и болу, нека буде бољи свет у ком ћеш заувек бити безбрижна, насмејана.
Билa је привилегија познавати те и називати се твојим колегама.
Почивај у миру.
Слава ти!